Током зрачења малигног тумора мали волумен околног, здравог, нетрансформисаног ткива се налази у пољу зрачења, што код пацијената може да доведе до појаве акутних и касних нежељених ефеката. Код 5% до 10% пацијената са малигним обољењима који се лече радиотерапијом може да дође до појаве нежељених ефеката вишег градуса, који значајно могу да утичу на квалитет живота. Велики број фактора утиче на ризик за појаву нежељених ефеката радиотерапије: физички параметри, као што су доза зрачења, доза по фракцији, број фракција и волумен озраченог ткива, затим бројни индивидуални,клинички и биолошки фактори, попут генетичких и епигенетичких фактора, медијатора инфламације и имунског одговора. Један од највећих изазова у савременој радијационој онкологији је да се развију предиктивни модели за процену ризика за настанак нежељених ефеката радиотерапије пре почетка зрачења, а који би омогућили прилагођавање радиотерапије сваком пацијенту и свели радијациону токсичност на минимум. Стога је откриће биолошких предиктора одговора нормалног ткива на зрачење, односно процена индивидуалне радиосензитивности нормалног ткива од изузетног значаја и представља један од примарних циљевa истраживања у радиобиологији.
Ivana Z. Matić (Sun,) studied this question.